Милисав Ђурић - актуелни председник удружења

Милисав Ђурић рођен 01.04.1965. год у Копривни у подножју Tребаве од оца Марка, мајке Данице.

Чудесни живота пути воде га кроз разне средине да би почетком деведесетих застао и остао у Швајцарској у подножју швајцарских Алпа које га често подсјећају на живописну љепотицу Дугу њиву на Требави којој се увијек радо враћа у загрљај, а и кроз пјесму.

Пише поезију од 2000. год. да би 2004 г. објавио свој првенац под називом ,,Требавски зов“, потом 2007. г ,,Требавска зора“ 2008. г, ,,Под сунцем балкана“,2010. г. ,,У цвијету ириса'' и дјечија збирка поезије ,,Азбука-Абецеда'', 2011. г. прозни рад ,,Монографија-Жарко Марјановић-Тоза'', 2012. г роман, првенац ,,Трагом љубави'', Огледало душе, пјесме, 2013. г.Проза, Горостас 2014.г.

Пјесме објављује још на интернет сајту ПСЦГ, Љубодрага Обрадовића. Члан је Удружења српских писаца Швајцарске, чији је актуелни предсједник и редовно учествује у заједничком зборнику „ЗАВЕШТАЊА“. Члан је удружења КК Савовање Шамац, КК Мика Антић Инђија. Заступљен у Културном центру Модрича, на таласима модрог града, (писци завичаја), као и још многим заједничким књигама. Држављанин је Српске књижевне државе, „АЛЕЈА БРЕЗА“ – Гнионица, Република Српска.

Докле?

Доста је било срама и лажи
злобе , недаћа, народу мом,
пробуди се Србијо, па кажи
зашто из ведра неба, пуца гром?. 

На делу опет су Бранковићи
прљају понос, народ терају да куне,
огледају се у шаци долара, сићи
Србијо, мајко, ко може то да разуме?. 

Не могу часне, замијенути хорде
нити злочинац жртва да буде,
не чини грешку мој народе
усправи се, док касно не буде... 

А ви огавне вође, дезертери
чините и даље што газде траже,
величина се родољубљем мјери
Р.Србска и Косово, од свега нам је драже... 

Србијо мајко, пробуди се и крени
ослушни звона што са Врачара звоне,
ово су вапаји, из срца крици нијеми
устави брод који све више и више тоне...

 

Гњев

Вену  божури на косову пољу,
Са мог дијела Босне бијели ор'о кличе:
,,У име чега и коме за вољу
кидишу на српство и на Немањиће?!

Ко би да га склони, коме ли то смета
то што бијели орао своје гнијездо брани?
Дал'из таме зрачак свјетлоспасни зрачи,
или остајемо  за навијек у тами.''

Орао на гнијезду, а голуб у лету
док на гнијездо пази и потомке брани,
бијели голуб мира који кличе свијету:
,,Своји смо на своме, па макар и сами''.

Ако ни због чега, а онда због части
морат' ћемо кренути на гребене горде.
Или ћемо у дубоке поноре пасти,
у чељусти хијена и у канџе хорде.

 

Голгота Срба

(Добој-1915-1917…)

Са почетка двадесетог вијека
под Озреном провејава тама,
у сивилу, пригушена чека
кад ће свјетлост угледати дана.

Од Требиња до Кајмакчалана
лахор тихо времену пркоси,
још крвари отворена рана
што у срцу сваки Србин носи.

Добој град се, у утроби мучи
са Усоре, плач дјечији чује,
хладна Босна, опомиње, учи
са Јавора Вила поручује.

Чујеш жубор са Ружине воде!
Нерођено дијете како плаче?
На Косову Божур без слободе
Са Врачара звона звоне јаче…

Из Добоја, из гробнице црне
у времену спомени се јаве,
па се сјате на острво Видо
својој браћи , до гробнице плаве.

Облак црни опет се надвио,
само трачак свјетлоспасни мами,
усправи се брате православни
или ћемо остати у тами…

 Жено...

 

Вечерас ћу, теби, оду да испјевам
из срца да крену узавреле риме,
у ноћима дугим  о теби да сневам
нијемо у самоћи призивам ти име.

Процвао цвијет си живота у мени
дашак вјетра што је  застао у коси,
љубав и срећа, скупа извезени
смијешак сунца на јутарњој роси.

Вечерас ћу, теби, с вином да наздравим
именом ћу твојим строфе да испишем,
са вином и пјесмом, ноћас да те славим
да будућност нашу, прошлост не избрише.

Слатка трешња, плодова румених
забрањена, туђа, искушења мами,
на реверу мирис,  рузмарин зелени
свјетлост што  ме обасја у тами.

Вечерас ћу, к'о некад са тобом
бар у машти да испуним сан,
прије него свему кажем збогом
и не дође онај судњи дан...
Вечерас ћу, Теби, с вином да наздравим... 

1494. године штампана је прва књига на српском језику.

Историја